U zivot mi uletjela kao najveci blagoslov
a onda sve to oborila ispala gorka lekcija.
A sve se bozijom voljom sudbina dogadja
nekad nam pokloni a nekad gorko uzima.
Valjda treba da ucimo da drugo bolje docekamo
valjda tog momenta teski samar onako smo zasluzili,
da bi se mozda opametili da dignemo glavu i krenemo
da se u nazad nikad vise kukajuc nikad neosvrcemo.
Nadam se, sad kad sam pokleko u zivot se razocarao.
Nova sansa sigurno bolja me negdje jedva sacekuje.
Ponovo osmijeh srece mora i treba da me umije.
Strpljiv sam,previse toga nadam se vec sam naucio .
Mozda ovaj tren sam razocaran,nisam tamo gdje bih zelio
Ali tjesim se i bogu zahvaljujem sto me od tamo odveo.
Sto nisam vise tamo gdje sam srce slomio i tako razocarao.
I vise o nicem nerazmisljam, njegovoj volji se prepustam.
Al sebi uzastopno pitanje postavljam, sto i zasto se desilo.
Ona je bez iti jedne prozborene rijeci srce i dusu razumila
uvijek je potpuno shvatala i tako duboko me osjecala.
Kako se sva ta posebna bliska veza cudno jadno zagubila.
I zato sutke sve sto mi se desilo prihvatam, zaboravljam.
Neka vode nose sve lose sto se desilo nikad nevratilo.
A sve sto me uskoro sacekuje obje rucke prihvatam
Bozije odluke ne komentiram, bit ce sto docekam.
Toni Ljubisa Bozic, Vancouver,14.05.2016 u 00:15 minuta
toni"s poetry 