Jer samo ti da spasiš me nekako uspijevaš.

Ove noći na sve užasne gluposti pomišljam

Da sve napustim na ovom svijetu planiram

I tebe kao oproštaj da se pojaviš zamišljam

Jer samo ti da spasiš me nekako uspijevaš.

Znam da je sve odavno postala zabluda

Živiš kao laž u srcu mi I duboko u grudima

Jedva borim se, fališ ovim ispucalim usnama

Rijeke sam isplakao samotnim noćima.

I kada baš slomim se tada te užasno proklinjem

Užasne kletve protiv tebe ridajuć izmišljam

Sebi smrtni grijeh na dušu eto navaljivam

A onda ubrzo ridajuć kajem se, jer volim te.

Da te nisam upoznao tvoju strast I požudu dobio

Ne bih sada ovako duboko slomljen zaglavio

U starca je preko noći onako skršenog stvorio

I sviju svega I svakoga sklonio kao luđak udaljio.

I nakon toliko godina zabluda se samnom poigrava

Iz tog stanja umiranja podiže I budi me digne me

Pa kroz prozor pogledavam glas ti nekako osluškivam

Imam osjećaj da na kraju za tobom potpuno izluđivam.

Toni Ljubisa Bozic, Ottawa,Canada,20.09.2021

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s