Onako na klupi ispod tužne vrbe stare
Jadnica od tuge je objesila krhke grane
Lišće su skupilo na pola skoro požutilo
Jesen joj se uporno natovarila na grane.
…
A svjetlost stare lampe se nekako probija
Da dođe nekako do mene uporno pokušava
A ja zamišljen od svega nekako otuđen
Nema je već godinama, tako sam uplašen.
…
Vjetar prohladni u krošnju lopovski se ušuljava
Sa požutjelim listovima se baš drsko poigrava
Nekako sav sam potpuno u svijetu izgubljen
Od svega I svačega odavno daleko otuđen.
…
Bez očala baš nekako jasnije ne vidim
Sa svojom samoćom se tiho raspričam
Mjesec od izlaska do zalaska ispraćam
Jutra ispunjen prazninom skršen dočikam.
…
Kad bi me pitali gdje se nalazim od kuda dolazim
Bez teksta bih ostao u prazninu bih buljio
Sve sam kompase zbog nje davno izgubio
Ranjeni skrešeni orao usamljen je ostao.
…
Najgore mi je ta tišina me užasno rastura
Svaki dan sa tugom I čemerom se popunjava
Pokušam šetnjom nekaako da se izmorim
Da na nju zaboravim u san nekako otonem.
…
Al ne ide, samoća sana ramenu uporno podsjeća
Ona je tu nekada svoje suze ridala meni se jadala
I oči se na sekundu zatvore umorm na kraju slomi me
Ali eto je ona je u snove se lopovski uvalila.
…
Toni Ljubisa Bozic, Toronto,05.09.2021
toni"s poetry 