Od svega i svačega odavno daleko otuđen.

Onako  na klupi ispod tužne vrbe stare

Jadnica od tuge je objesila krhke grane

Lišće su skupilo na pola skoro požutilo

Jesen joj se uporno natovarila na grane.

A  svjetlost stare lampe se nekako probija

Da dođe nekako do mene uporno pokušava

A ja zamišljen od svega nekako otuđen

Nema je već godinama, tako sam uplašen.

Vjetar prohladni u krošnju lopovski se ušuljava

Sa požutjelim listovima se baš drsko poigrava

Nekako sav sam potpuno u svijetu izgubljen

Od svega I svačega odavno daleko otuđen.

Bez očala baš nekako jasnije ne vidim

Sa svojom samoćom se tiho raspričam

Mjesec od izlaska do zalaska ispraćam

Jutra ispunjen prazninom skršen dočikam.

Kad bi me pitali gdje se nalazim od kuda dolazim

Bez teksta bih ostao u prazninu bih buljio

Sve sam kompase zbog nje davno izgubio

Ranjeni skrešeni orao usamljen je ostao.

Najgore mi je ta tišina me užasno rastura

Svaki dan sa tugom I čemerom se popunjava

Pokušam šetnjom nekaako da se izmorim

Da na nju zaboravim u san nekako otonem.

Al ne ide, samoća sana ramenu uporno podsjeća

Ona je tu nekada svoje suze ridala meni se jadala

I oči se na sekundu zatvore umorm na kraju slomi me

Ali eto je ona je u snove se lopovski uvalila.

Toni Ljubisa Bozic, Toronto,05.09.2021

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s