Dalje može i mora se jer ovako u ovom ludilu više ne ide.

Ne želim slučajno da opet naivno  prolazim

da još jedan strašno tažak period doživim.

Previše toga u meni se od onda skršilo i slomilo

Previše tragova i razočarenja u srcu i duši otvorilo.

Pitam se Čemu je sve što smo imali eto vodilo,

a život je iznenadan i čudan ima svojih trenutaka

Kada si sretan i mozak neobjašnjivo funkcionira,

urliče drobi sve u tebi, pa  se rađa ili bukvalno ubija.

Mozak kao da Zuji, huče, ponire pa sa dna se podiže

A ti si bila razlog moga savršenog divnog buđenja

najljepša bajka mogućeg zaljubljenog življenja

Ti si me kriva si ljubavlju neobjašnjivo zarazila.

Nešto savršeno što samo meni baš odgovara

Zavoljeh te prokleto posesivno i neobjašnjivo

E sad možeš misliti  toliku neizmjernu ljubav

u daleko veću mržnju je odjednom pretvorilo.

Ali ne sa moje strane, sa moje strane ljubav ostaje

Ali sa tvoje samo tišine proklete hladne dolaze

Osjećam se tako jadno izdano mizerno i užasno.

Da me je jedno voljeno biće tek tako napustilo.

Barem reci mi Zašto si me onako posesivno ljubila

zašto si onoliku požudu i strast baš meni dijelila

Dal si ti uopće bila svjesna što si mi učinila

Najvećeg sretnika na svijetu si tada stvorila

A onda me bukvalno pokopala,kako to boli

Previše kasno sam shvatio da sam te preduboko u srce pustio

Poslije toga nije bilo nije bilo nazad,

nije bilo šanse za neko normalno vraćanje

Nisam mogao naći razlog da sve prekinem.

Postala si opsesija,Bez tebe nisam razmišljao

bez tebe planovi među zvijezdama nisu postojali

A onda se sve srušilo,toliku neobjašnjivu bol donijelo

A baš od onog tvog poljupca i skoka u zagrljaj sve je krenulo

 Bože zašto  mi je sve ovo trebalo,

Da bi me na kraju užasno kaznilo

Pitam  se od toliko tvojih tragova u meni

Jednostavno si neizbrisiva, neumoljiva

Vrtiš se u mislima, Uvaljivaš se u stihove

Provociraš me,kao da mi se nekako ismijavaš naslađivaš

Osjećam da voliš me a u drugom trenu mrziš me

kao ne poznaješ me i nikada nista nismo imali

A ne baš davno jedno za drugim smo ludili.

Godinama sve naše analiziram i primjećivam

Nakon tog razmišljanja na dno propadam

A odgovor ne pronalazim niti od tebe dobijam.

Vrijeme je da dignem se, krenem nešto vedrije

Jeste da je bez tebe, ali krajnje je vrijeme

Dalje može i mora  se, jer ovako u ovom ludilu više ne ide.

Toni Ljubisa Bozic, Hamburg,10.05.2021

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s