I koja mi korist što sada svijetom putujem

Od kako sam u Irskoj se skrasio

sa ovom maglom i kišom se stopio

Baš sve ovo  mojoj tuzi odgovara

Iz dana u dan se uporno ponavlja.

A njoj sve sunce čujem obasjava

Ona se u Senju ljubavlju zadovoljava

Kažu da sretna je da ono baš voli ga

A mene je u pustinju Dublina  poslala.

I sada kad sam se ovdje nekako skrasio

praznina je u meni ništa nije ostalo.

Ne želim da je na daj bože proklinjem

Al svako jutro u suzama slomljen ustanem.

Razlog za stari osmijeh baš i ne vidim

Sve je u meni nekako bezvoljno i presušilo

Čini mi se svaki dan snjeg će navaliti

Ah kada bi tugu duše i srca mi vidjeli.

Od kada mi je hladno leđa okrenula

Kao da je nebo tuge i pljuskova svalila

Jedva dišem srce mi neprestano prekida

Od mene je prazna ljuštura neka ostala.

I koja mi korist što sada svijetom putujem

Ono baš ničemu se niti trenutka ne radujem

Jer kada mi je bilo nateže ljubav bi me nosila

A sada slomljena duša ucviljena je ostala.

Pokušavam nekako da glavu podignem

Da sve barem pokušam da zaboravim

Al uvijek na istu prepreku bolno naletim

Nema je nema da mi usne poklanja.

I onu grubu knedlu u grlu nekako progutam

Suze na jedvite jade rijetko da zaustavljam

Jer ostati usamljen bez nje ne prihvatam

I zato iz dana iz dan ridam sav uplakan.

Toni Ljubisa Bozic, Dublin,14.11.2020

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s