Ali noći, noći mi mira nedaju, stihova vodopadima naredaju

Što mi je što mi se to uporno događa

Što mi je što mi se to uporno događa

Sa tugom se baš tvrdoglavo prepirem

Nekako se baš dosadno meni navalila

Niti sam ne znam što je time postigla.

Nekako uporna južina me težinom obmotava

Da mi se pamet razbistri nikako ne dozvoljava

Mislih da sam baš odavno sa njom raskrstio

Da sam sve što smo imali zauvijek zaboravio.

Al ima negdje veliki trun u meni, gdje li boravi.

Da mi ga je samo nekako bar na kratko pronaći

Da ga iz korjena izvadim da je prokleto zaboravim.

Više je i bogu i narodu ona do bola tuga dosadila.

….

I kud baš meni da se natovarila, ne odustaje

Svaki mogući trenutak sačekuje pameću upire

U glavu mi uskoči, svo što sam do tada radio

U paramparčad zaborava rasturi i baš me uguši.

A kad bi barem mogao oproštaj zbogom da joj uručim

Jer jesam li oči sklopio, taj trun bi se drsko probudio

I do jutra nebi me niti trena na miru puštao.

Onda koje kakve misli navale pa se silni stihovi izrode.

Više i češće u molovima tuge nekako okrnjen boravim

Jer nikako ama baš nikako ne mogu da je zaboravim.

A toliko godina bez nje je proteklo ali ne popušta.

Toliko njenih izgleda  bitnih ostataka me tako rastura.

Nema što nisam probao, u nekoliko veza uskakao

Ali ne ide, sve druge sa njom ne mogu da se porede.

Jednostavno toliko toga u meni je divnog ostavila

Kao da me protiv zaborava izgleda nekako cijepila.

Trebam samo da smirim se da o njoj ne razmišljam.

U posljednje vrijeme moram priznati sve duže i uspjevam.

Ali noći, noći mi mira nedaju, stihova vodopadima naredaju.

I gotovo tu večer oka ne mogu da zaklopim i da je zaboravim.

Zorom ne ispavan budim se, prati me neko cjelodnevno buncanje

Jer je čitavu noć bila mi kraj uzglavlja, strasno mi tepala i ljubila

Lopuža uvijek me provali, slabu stranu lakovjerno mi zarazi

Jer kad me pogleda, nježnost ljubav strast izbija iz tog pogleda.

I onda imam osjećaj da je kraj mene onako budi se bulji u mene

Niti riječi ne progovori, nasmije se i strasno želi da poljubi

Ona nježnost ljubavna nas prelije i znam tog dana gotovo je.

Iz glave je neću moći izbaciti jer ću je gladno posesivno željeti.

Toni Ljubisa Bozic, Bugojno,08.07.2020

Ali noći, noći mi mira nedaju, stihova vodopadima naredaju.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s